Kognitivno-bihejvioralna terapija

Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija zasnovana je na teoriji učenja i sposobnosti pojedinaca da se menjaju i napreduju kroz korigovanje sopstvenih misli, ponašanja i emocija.

Ovaj psihoterapijski modalitet predstavlja sintezu dva, u početku oprečna stanovišta u psihologiji, bihejvioralnog i kognitivnog.

Bihejvioralno stanovište, utemeljeno na istraživanjima Pavlova i Torndajka, kasnije eksperimentalno primenjeno u radovima Votsona i Rajnerove, i Volpija, fokusira se na vezu između draži i odgovora u analizi nastanka mentalnih poremećaja.

Bihejvioralna komponenta odnosi se na to da naše reakcije na sredinske stimuluse formiraju naša ponašanja, i uključuje mehanizme učenja među kojima su učenje po modelu, instrumentalno učenje, i klasično uslovljavanje.

Kognitivno stanovište, zasnovano na učenju Bandure, Beka, Elisa, Majhenbauma, i njihovih savremenika, uvodi misaonu varijablu u model draži i odgovora. Kognitivna komponenta sugeriše da su osećanja i prateća ponašanja rezultat kognitivne interpretacije situacija.

Sistem bazičnih uverenja predstavlja filter kroz koji se procesiraju i interpretiraju percipirane informacije, i stvaraju se disfunkcionalne automatske misli koje dalje uslovljavaju nastanak problematičnih osećanja (izraženih kroz različite telesne tegobe kao što je npr. lupanje srca kod straha) i ponašanja (kakvo je npr. ponašanje izbegavanja u strahu).

Veze između misli, osećanja i ponašanja su dvosmerne, dinamičke, što predstavlja i osnov promene. Ova vrsta psihoterapije, dakle, pretpostavlja da identifikacija i izmena nečijih disfunkcionalnih kognicija sledstveno doprinosi promeni maladaptivnih emocija i ponašanja.

Jaka naučna utemeljenost, sveobuhvatni pristup i terapija usmerena na problem daju ovom psihoterapijskom pravcu značajnu efikasnost i čine ga terapijom izbora za anksiozne poremećaje, depresiju, poremećaje ponašanja, bolesti zavisnosti, i druge poremećaje.